Српска књижевност заслужује да имаједан нормалнији, несекташки књижевни лист, после свега, зар не?

КЊИЖАРА ПИСАЦА

Аукције. Трају даноноћно.

четвртак, 23. септембар 2010.

ЖЕНА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ / Љиљана Пешикан-Љуштановић

Рукопис књиге Славице Гароње Радованац Жена у српској књижевности сачињен је од петнаест обимних студија, забављених слојевитим увидом у женски стваралачки допринос српској књижевности и култури 19. и 20. века, али, истовремено, и типологијом женских ликова, као рефлексом општег односа према жени у српској култури овог периода. Сем тога, у књигу улазе и Уводне напомене, те кратка, али у контексту књиге значајна уводна белешке која сумира студије обухваћене првим делом књиге (Дневничка и путописно-епистоларна проза српских књижевница 19. века). Заједно са пратећом научном апаратуром (Биобиблиографске белешке о заступљеним књижевницама, О ауторки књиге, а предвиђена је и израда Регистра имена), рукопис обухвата 253 стране. Студије су распређене унутар хронолошки и садржински диференцираних целина насловљених Поглед у 19. век; Српске књижевнице прве половине 20. века; Међуратни женски роман; Поглед у другу половину 20. века; Побуњене жене као књижевне јунакиње; Ка европском роману.
Иако у Уводној напомени Славица Гароња Радованац наглашава да је реч о текстовима који су настајали засебно, током дужег периода, књига функционише као целина и поседује несумњиву конзистентност – тематску, методолошку, значењску. Реч је о амбициозно конципираном увиду у другост жене и вишеструку занемареност женског доприноса српској књижевности и култури. Основни предмет интересовања ауторке јесте жанровски изразито хетерогена проза српских књижевница, која је настајала у широком временском распону од сто педесет година. Хронолошки приступ и прецизна реконструкција културног и књижевноисторијског контекста довољно јасно показују да ауторка тежи ка (непостојећој) историји српског женског писма, која ће, истовремено, бити и његово ново сензибилније и промишљеније вредновање. Ауторка тако истиче: „Суштински, књижевност коју су писале и пишу жене, још увек је неишчитана, штавише, неоткривена и необјављена, књижевно-естетски невреднована, нити стављена у контекст културно-историјских појава које су је изнедриле.“ Управо по наглашеном, понекад и полемичком, вредносном ставу ауторке ова књига прелази границе скрупулозног историјског прегледа и добија одлике личног, потенцијално провокативног антологијског прегледа, што передставља њен несумњиви квалитет.
Прва целина, Поглед у 19. век поред уводне белешке (Дневничка и путописно-епистоларна проза српских књижевница 19. века) садржи и текстове посвећене стваралаштву Анке Обреновић, Милице Стојадиновић Српкиње, Драге Гавриловић и Јелене Димитријевић („Дневник“ Анке Обреновић – 1836-1838; „Дневник“ Милице Стојадиновић Српкиње. „У Фрушкој гори 1854.године“; Први женски роман – Драга Гавриловић, „Девојачки роман“, 1899; Јелена Димитријевић – прва призната српска књижевница). Све ове текстове (а то важи за књигу у целини) обједињује указивање на постојећу научну рецепцију, прецизно утврђивање културног и историјског контекста, те трагање за недовољно истакнутим књижевним и културолошким вредностима разматраних дела. Ауторка ће, рецимо, истаћи детаљни опис опис хаљина супруге енглеског конзула, који даје Анка Обреновић, као део „драгоцене слике изнутра старог Београда“, фрагментарне, али не мање привлачне. Вреднујући дневник Милице Стојадиновић Српкиње, она ће посветити пажњу и аркадијским и реалистичким елементима и, пре свега, лику и судбини ауторке који се у њему оцртавају; а снажно ће истаћи квалитете писања Јелене Димитријевић, оповргавајући уврежену представу да је реч о тематски интересантним делима невелике књижевне вредности. Девојачки роман Драге Гавриловић (поред целовите и прецизне реконструкције његове досадашње рецепције), предмет је детаљне, изразито наклоњене, анализе, забављене садржином, позицијом приповедача и укупном композицијом романа. Реч је, свакако, о тексту који може заинтересовати нове читаоце ове српске Памеле. Девојачки роман Драге Гавриловић у сагледавању Славице Гароње Радованац открива се као потенцијално привлачно штиво, али и као дело које „покреће значајна питања српског душтва 19. века, најексплицитније само женско питање, које се тада почело јављати са првим образованим слојем женске омладине“.
Проф. др Љиљана Пешикан-Љуштановић



петак, 17. септембар 2010.

ЈЕДАН ПОЗНИ ПУТОПИС О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ / Славица ГАРОЊА РАДОВАНАЦ


Дуд Светог Саве у Пећкој Патријаршији

ЈЕДАН ПОЗНИ ПУТОПИС О КОСОВУ И МЕТОХИЈИ
(Октобар 2009. године)

Прави одговор науке на вишедеценијску (вештачки и споља изазивану) косовску кризу, која је кулминирала бомбардовањем СР Југославије (тј. Србије, 1999. године), десио се октобра месеца у Косовској Митровици у виду првог (надамо се и традиционалног) Међународног научног скупа под насловом „Косово и Метохија у цивилизацијским токовима“, одржаног 8. и 9. октобра 2009, у организацији Филозофског факултета Универзитета у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици, десет година након немилих догађаја. Овај извештај, чији је циљ да обавести стручну и просветну јавност о садржају овог дводневног заседања, неминовно ће имати и ширу димензију, због свакако многих ванредних околности  који су пратили овај скуп, односно место у коме се он одржавао, али и личну димензију која је неминовна, као утисак личног увида стања „на терену“, у тренутку када је прошло више од годину дана од самопроглашења независности ове јужне српске покрајине од стране албанске већине на Косову (а мањине у Србији).

ПРЕПОРУЧЕНО > Филмови са преводом