УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

петак, 03. октобар 2014.

АРКА МИОДРАГА ПАВЛОВИЋА / Душан Стојковић





            (Миодраг Павловић, Несразмере старе и нове, Арка, Смедерево, Ид, Скоје, 2010)

            Годинама већ Миодраг Павловић је неспорни класик српске поезије. Било је то пропраћено неколиким изборима из његова песништва. Први се појавио већ 1963. године – 87 песама (издање „Нолита“). Следили су га: Велика Скитија и друге песме (Српска књижевна задруга, 1972; избор је сачинио Љубомир Симовић), Поезија I и II (у оквиру Изабраних дела Миодрага Павловића, „Вук Караџић“, 1981), Одбрана нашег града (Смедеревска песничка јесен и Наш глас, Смедерево, 1989), Поезија (Просвета, 1986; Богдан А. Поповић), Изабране песме (Завод за уџбенике и наставна средства, 1996; Богдан А. Поповић), Изабране и нове песме (Просвета, 1996), Посвећење песме (Просвета, Ниш, 1996; Злата Коцић), Србија до краја века (Задужбина Десанке Максимовић, Народна библиотека Србије и СКЗ, 1996) и поетски тротомник у оквиру Сабраних дела М. Павловића (Просвета, 1999 – 2000): Искон, Извор и Исход. *
            Пред нама је класик из чијег се дела могу, и морају, правити различити – и тематски – , сведени и разгранати, избори е да би се приказала сва разуђеност његова лирска певања која је одавно задобила несумњиве епске димензије. У Миодрагу Павловићу имамо оваплоћење песника који је, њиховом оствареном симбиозом, пребрисао све разлике које би се могле приписивати лирици, епици и драми. Универзалног песника. Волео бих да је зналачки, сведен и промишљен, избор који је сачинио Ристо Василевски у књизи о којој пишемо (изабране песме је превео и на македонски језик, те у једној књизи, у оквиру већ знамените библиотеке Српски венац, имамо заправо двојезични изборник, две књиге) тек почетак серије тематских антологија из Павловићева опуса. И не само због огромног броја песничких књига и покушајa да се опесми (све)историја људског битисања, посебно на балканским просторима, али не само на њима, Павловић је редак песник који такву могућност нуди.
            У последње време смедеревска „Арка“ је постала ексклузивни издавач Павловићевих збирки (једино су Рајске изреке 2007. године штампане у Заводу за издавање уџбеника): Живот у јарузи (2006), Живот у јарузи – Ктиторов сан (2007), Питао сам светлост (2009) и – коначно, као круна – овај изборник Несразмере старе и нове (2010).
            Како је Ристо Василевски ређао коцкице при састављању овог изборника? Одлучио се, најпре, да сачини мали, фрагментарни, еп. И сам је – својим антологијским збиркама Храм, ипак храм и Сушт – био остварио слично. Песме је бирао, углавном, из каснијих Павловићевих збирки. У ранијим изборима оне су биле помало у сенци, посебно због тога што су песме из њих следиле оне које су, давно антологизиране, биле присутне у ранијим песничким остварењима. Књига се отвара песмама из збирке Есеј о човеку (1992). Остале песме су преузете из Књиге старословне (1989), Cosmologie profanate (1990), Рајских изрека (2007), Живота у Јарузи – Ктиторовог сна (2007), Питао сам светлост (2009), Ново име клетве (1996), а песме из циклуса „Le gant gauche“, осим два одломка истоимене песме и песме „Страшни суд“, најпре објављене у Уласку у Кремону (1989), преузете су из збирке Певања на виру (1977). Изборнику, подведено под наслов који он носи, придодато је прегршт нових песама, досада објављених једино у часописима. Добила се, потпуно заокружена, нова збирка која – особито због повећаног удела, местимице прикривеног, субјективног тона, раније много више „објективизираног“ – показује како је дијапазон Павловићевог песништва заправо несамерив и много разноврснији него што се и најпреданијим и најзналачкијим тумачима његова дела могло и учинити. 
            Наслов је звучан. Сигнализира нам да се звучност – карактеристика је то последње, веома дуге фазе, Павловићева певања – много више треба тражити на нивоу асонанци и алитерација, него рима. Оне су у читавој овој књизи веома ретке, и опет као у поприличном броју песникових песама из овог периода, спорадичне (најчешће се римује последња реч песме са неком којом се завршава неки од претходних, често и прилично удаљених, стихова).
            Први стих прве песме читавог изборника стих је питање на које одговара не само ова књига, и не само читаво Павловићево песниковање, већ и читава битна поезија рефлексивног усмерења: Да л има историја своју шифру? У истој ненасловљеној песми Есеја о човеку (наслов збирке одазив је на истоимену песму Александра Поупа, јасно указивање на класицистичко које је кичма читаве Павловићеве поезије), налазимо још једно битно питање: Где започиње / и кад се завршава једна историјска прича?
            Брише се граница између споља и изнутра. Све постаје двокрако, али и двогубо. Покушај да се размеђи постојеће ствара незарасли ожиљак. Отме ли се, спасе ли се појединац, река која није имала обале своди се на муљевиту воду. Да ли се он чисти једино прљањем свега осталог? Зло се не може одмеђити од доброг. Током читавог живљења добијамо пакао на парче. Живот је само половина пакла, а Други је његов део с ону страну, / и тај део је од трајније грађе...  Нимало случајно, једина песма којом се „препевава“ нека слика она је којој је полазиште чувени „Страшни суд“ (Академија у Бечу) Хијеронимуса Боша. Нешто пакленско, иако поприлично запретено, еманира из одабраних стихова. Као кичма читаве књиге указују се управо пакао, змија, лево, Бошова слика. Ево паклен(ск)е слике из песме „Претња“: три црне птице / кроз моје тело / селе се на југ. И на звучној равни можемо открити стихове који су, попут чувених у Расиновој Федри, доминацијом гласа с, његовим олујним витлањем, право змијско штектање: свако спреман да стукне / пред светим („Почетак обреда, 28“). Као и у најбољем Ћосићевом делу, Бајци, имамо и временско кретање уназад.
            Несразмере старе и нове су „огледалска“ књига. Но, огледало у коме се огледамо нуди две дијаметрално супротна одраза. Друга ос књиге, друга њена кичма је храм. Као њена књига – близанац указује нам се теоријски спис Поетика жртвеног обреда (1987; допуњаван у наредним издањима). Требало би их читати упоредо.
            Постоји и трећа кичма. Она је, плазматично, мигољење, непрекидно струјање и прострујавање кроз нешто, нераздвојиво стапање пакленог и храмовног. Човек, песник и читалац, истовремено је и плен и ловац. Уловљени ловац. Одплењени плен.
            Писање песама налик је на обред. Обред би требало да буде и њихово ишчитавање. Нимало случајно неке од најфреквентнијих речи-тема читавог избора су: вода (она призива потоп, очишћење, крштење...); ватра; камен; светлост; врата; храм; анђео.
            Обредује се и тако што се песник, помало иронијски, п(р)оиграва са песмама својих поетских претходника. Било би несумњиво драгоцено прочитати песму „Треба ми реч“ на фону Ујевићеве „Свакидашње јадиковке“, „Девице мудре“ на фону, ранијих, Павловићевих „Девица мудрих и лудих“ и, прозних, „Лудих и мудрих дјевица“ Тина Ујевића, а „Посвету костима“ на фону Попиног циклуса „Кост кости“.
            Песник опева прапочетак, искон. Чини то орфејски. Демијуршки. У освиту постојања речима смо бајали, стварали свет. Све то свето. Читав живот непрекидно је рањавање. Непрекидно, ново, фигурирање. Метаморфозирање. Стога, овим песмама струје, премећу се једна у другу, разнолике личне заменице: Ја, Ти, Он/Она, Ми... Долази до уређења, припитомљавања Хаоса. То се изводи, пошто и за лудило право / већ је касно („Изнад светлости“), а највиша јасноћа / власника нема (Ib.), и оргијом која је врста реда („Даница звезда и хорови...“). Оргијастичко се свечано удружује са светим: Оживљавам тако што замишљам / како црква расте из мог тела (то је и наслов песме); Са дна јаруге човек гледа манастирске цркве / како низ ливаде клизе као по свили („Док седим иза прућа у ћелији новој“).
            Павловићеве песме говоре, ференцијевски, о свету зачетом у води: благо томе / ко је рођен у води / и за потоп остао / глув („Потоп“); биће гозба / кад авети дођу из шуме / рибе из реке / од људи / само једно дете („Предсказање“); стабла се чине / да су рибља тела / у земљу пободена („Лепо лето“); Раковски ход / спасава људе / а сатире / битак („У историји су ракови...“). Вода не тече само; у стању је и да прободе („Вода“). 
            Оживљавају и други (пра)елементи. Читава песма „Тело и дух“ (треба обратити пажњу на „судар“ наслова са „телом“ песме) гласи: Камен / оплођује себе / с леђа / помоћу сенке. 
            Простор добија и временску димензију: Простор нам излази из очију. / Неопипљив и питом, простор нас шири, / затим расплињава. Мимо наших чула / ослања се на нешто нестварније од себе: / заобилази и вечност заљубљен у време. („Ми смо место...“). Апстрактно се непрекидно конкретизује, што ћемо најпре илустровати једним примером: над нама ће растанак добити област („“Бити сасвим хладан...“). Та конкретизација остварује се посебно учесталошћу метонимијског: кад рукавица / почне / да чупа / подвале / из телесног врта („Le gant gauche, 6“). Доприносе јој и персонификације: светлост, на пример, слеже раменима („Питао сам светлост“). Не заборавља се иронија. Прибегава се оксиморонском: доброст распиње („Добијамо пакао на парче...“). Апсурдност, (црни) хумор и – надасве, понекад и њима постигнута – зачудност у основи су искошено надреалних слика попут: Изврнућу / рукавицу / златну / што вас / држи // из прстију / поиспадаће / шљунак / кости / и храмови / трули („Le gant gauche, 6“) или: Видео сам велику ногу / како гура реку / узбрдо и низбрдо („Кретање реке“); Вече / то је комарац / ноћ је совуљага („Бубе“). У песмама се као (метонимијски) „јунаци“ појављују: вода; река; потоп; глава; змија... Но, ту су и: Стрез, деспот Стефан, Рубљов, Мусоргски... Неколике слике у основи имају руске бабушке (но, последице су, реално, несагледиве и по постојање опасне): у змији / отровној / унутра / кривуда / још једна / змија / бржа / од / ње („Le gant gauche, 13“).
            Павловићева поезија одувек је била (у последњој фази његова певања готово се свела на то) поезија која мисли. У песмама он есенцијално згушњава. Оне постају сушти про-говор битка. Метонимија, која постаје основна његова стилска фигура, на семантичкој равни допушта да готово све представи / оличи све. Истовремено, имамо на делу умањивање и сабијање у жижу. Сабијањем, врши се, отклоном од – привидног – умањивања, разлиставање али из самог срца битка.
            Избор Василевског укључује песме различитих модела: сегменти поема, делови циклуса, „обичне“ песме (неримоване или са унутрашњим и „случајним“ римама; понекад са палацавим стиховима-речима), песме у прози. Интересантно је напоменути како у овом избору највише лирског и метафоричког има у последње споменутим.
            Миодраг Павловић је у пето издање (1984) своје чувене Антологије српског песништва укључио и својих шест песама: „Зора у Кареји“, „Хлеб и вино“, „Слутња краја“, „Чим се поклопац спусти“, „То слово (5)“ и „Дивно чудо (III, 9). Још увек нема критичарског консензуса које су његове песме неприкосновено антологијске. Павловић није, несумњиво није, песник који има само неколико антологијских песама. И у избору Ристе Василевског има таквих. Сваки приљежан читалац, а поезија једино такве читаоце и призива и дозвољава, требало би да направи свој одабир.
            Наш текст смо насловили Арка Миодрага Павловића. Да ли се Павловић обрео на арци да би се склонио или започео изнова? Читава његова поезија својеврсна је поетска каталогизација прошлог (и прочитаног), свођење рачуна (претрес читаве историје, свеукупне уметности, Живота и Смрти) и отварање нових видика. Истовремено и пројашњење и откровење.
            Нимало случајно, е да би се научила пјесан, у Несразмерама старим и новим, есеј о човеку уводи у књигу старословну и cosmogoniu profanatu, зборећи у јарузи, рајским изрекама, ново име клетве. Ту се пита светлост за – дадаистичку и надреалну – леву рукавицу (једну од оних мртвих, неправедно скрајнутог, сновиделног, Риста Ратковића). Ту се граде несразмере старе и нове – једине којима се може разбијати, и разбити, хаос битисања у којем јесмо тако што јесмо. И једино тако.
           
*Ако у загради није споменуто име састављача избора, онда је властите песме бирао сам аутор.
                Не наводе се избори Павловићевих песама на страним језицима.

     = извор: изабрана дела Д. Стојковића, часопис УНУС МУНДУС, Ниш , бр. 47/2014, стр. 201- 205.

Нема коментара:

Постави коментар